(Милијина)
Ране ми се отворе поново,
кад год, српско, поменем Косово.
Шест вјекова од Косовског боја
страданије траје, без застоја,
да се света жртва Милошева
вјечно памти, достојно опјева!
Косово је со српскога бића,
усуд страшни, и свјетлост открића.
Оно није ђе је пређе било,
већ је свуђе ране отворило.
Је ли оно, и у ове дане,
претворено у наше страдање,
ђено Лазар земаљско богатство
још жртвује за небеско царство?!
Зашто су нас (увијек изнова!)
сустопице пратила Косова?
Док из мрклих шкрапа и вртача
покољење покланих корача,
својом жртвом казује и ово:
– За нама је кренуло Косово!
Ко бездане јаме и сва клања
намијени нама од постања,
и утисну два завјетна слова
да Србина нема без Косова?!
Чак и кад смо са Карпата сишли
ми смо, право, на Косово ишли.
Ко у неком чуду и усуду –
да се, тамо, наше судбе збуду.
Сву смо нашу потку и основу
жртвовали сунцу на Косову.
Кроз Принципа жив Видовдан слови
кад Милоша пуцњима обнови.
И јуначки са Цера ратници
косовске су мисли заточници.
Јасеновци, Мојковци, Козаре,
Брегалнице, Мишар, Колубаре,
сви Орашци и сви Иванковци
ђе осташе ђедови и оци
сливају се у завјетно слово:
– Колијевка наша је Косово!
Са њега се, у висине неба,
уздигао Лазар, без погреба.
Тамо бјеше, у времену мука,
устргнута Дамјанова рука.
Она живе расцвјета нам ране,
она брани Високе Дечане,
и свијећу задушницу држи
у бијелој цркви Самодрежи.
С Косова је, право у предање,
одјездио Страхињићу бане.
Косовом се бранило постање
и мјерило људско посртање.
Косово је, из оних времена,
васкрснуло право са Ловћена
кад нам млади цетињски Владика
врати мјеру Милошева лика.
И сад, после шест стотин’ година,
је л’ Косово усуд ил’ светиња?
Ко запретен жижак опет пали
водећи нас ђе смо зачамали?
Ђе је наше духовно огњиште
и највеће српско светилиште.
(Лазарево завештање)
Тек кад земаљску смаче одору
глас светитеља стиже до Кнеза.
Новог рођења јави му зору
која га занавек с вечношћу веза.
Смрт је тек часак,
сенка лака
што преко земаљског праха пада.
Тамо где нема растанака
Кнеза-патника зазива нада.
Све што је овим светом сјало
Лазар скиде са земног лика.
Царство је земаљско само замало –
патња је венац за страдалника.
Смрт је тек часак
сенка лака
што преко земаљског праха пада.
Тамо где нема растанака
гласом вечности призива нада.
За трен загледан у света оба
Кнез се завешта небесима.
У дане сеоба и деоба
да опет буде стожер Србима.