НАШИ ДАНИ
ИСТО ТО, АЛИ МАЛО ДРУКЧИЈЕ
Вештачко смиље и босиље,
тама у души, у срцу студи,
кроз лажно миље и обиље
тетурају се сенке људи.
Држе се о нити паучине,
саткани од лаке измаглице,
сама их Рука Чудотворка
води кроз дане безданице.
Саклони, помилуј Несаздани,
сабрани немуште и немоћне,
нек им бар неки зрак просине
кроз дање јаде и мoре ноћне!
Убрани занете и посустале,
у мреже и замке похватане,
просини знаком неугаслим
и кроз оне јадом отроване.
Закрили оне што трепере
(чувај на ветру свеће дрхтаве) –
нек Тобом и слепи прогледају
сред урокљивог света јаве.
ЧЕТИРИ СЛИКЕ БЕОГРАДА 1993–1997.
1
Транспаренти, мукли покличи,
плави кордони и пиштаљке,
топ водени купа на цичи,
изборне и друге намештаљке.
Кошава витла празне кесе,
пред радњама редови дуги.
Да наказно лице уресе,
стижу мајстори слични куги.
На истом вера и вечера,
лицемер слови о поносу,
мери висину солитера
старица са душом у носу.
2
Метеж сивило и тескоба,
сачекуше и пуцњи случајни,
продане и мртве душе, грдоба,
последњег доба први дани.
Шверцери робом и душама,
промукли оратори и дилери,
године у магли и тмушама,
ратни и антиратни профитери.
Програмирани оптимисти –
мештри за послиће и послове –
богомољке и антихристи
заплићу мрежу паукове.
Док вуку се чопори паса
Прворођеник, Неба дете,
зазива, из праколевке, у по гласа
Чудотворца да уснули град помете.
3
Факири, фукаре, ништа робе –
цвет губерније, мера поноса –
мародери, лажни пророци
што даље не виде од свог носа.
Јакобинци, шездесетосмаши
у новој одори, за нову ролу,
плаћене тужиље и лелекачи
неискрени и у свом болу.
Револуционари – ражаловани,
а проститутке у пензији,
јефтине речи и лаке ноте –
зачин у дневној поезији.
Мефисто и Луцифер загрљени
на све четири стране каде,
стид и красте твога лица,
у нама освићу, Београде!
4
Чавке, гачци, продавци магле,
крезуби старци у редовима,
супермаркети опустели –
пева празнина у рафовима.
Апотеке – без лекова,
гробари у три смене раде,
страначке вође – усрећитељи,
интелектуалне накараде.
Згужван, сломљен и отписан,
на штакама, безобличан,
спи Београд у лазарету
зоолошком врту сличан.
Никаквог знака ни белега –
чак ни гласа пригушена!
Огромне очи страха слуте
долазак шакала и хијена.
Преко суморних слика града
раног се пролећа указа лице:
стидљиво, кроз жбуње бањичке шуме,
главу промаљају љубичице.
ЈОШ ЧЕТИРИ СЛИКЕ БЕОГРАДА 2000–2003.
1
Тек што је умукао
знак за ваздушну опасност
и смирела одморила шизелу
из лагума, на светлосном зраку,
Болани Дојчин је изјахао.
Ко зна колико пута одлагане
пронашао је штаке
хватајући корак
са светином све журнијом.
За торањ скраћена Авала
у подножје му се
загледала
зазивајући рањени Београд
у своје плаве висине.
Са Калемегдана
у у мутне реке
падала је тешка
сен Победника
док је Београд, по ко зна који пут,
учио ходање.
Огледнуо се у рекама
опет развијајући склопљена крила
а вила посестрима му је,
као у песмама, љубила ране.
Тек што је пустио
из својих најдубљих лагума
руже и људе,
развише се латице
и развезаше језици
као у Ширазу
и Вавилону, некада.
2
Труцка се препуна двојка
у вече кисело и опскурно:
једва се оцртавају силуете
и нестају у мраку журно.
Де, стрина, потамо се. Ђеш овамо?
Што, је л ти ово бабовина?
Бегај, бре, море, буразеру!
Јадна ли ми је старевина!
Виђи краве! Куш, педеру!
Лечке, снајка, пролаз борцу!
Ајме, мени! Паз, да не бидне!
Оли се дигнут Црногорцу?
Ди си рипија ? Све сос меру!
Држ, море, прилику, ће бидне касно!
Гледају разроко у ноћ тавну
моравско и морачко човечанство.
Док у очима им замагљеним
реско севне наслеђе скитско,
кроз срце Београда препуна двојка
развлачи вече сиротињско.
3
Стижу мировњаци крвавих руку –
(тек на Пилата да подсете!)
и да со саспу на живе ране
док усред јефтине оперете
спадоше маске, разли се шминка
и разголитише нови дани:
у добровољно – чедоморци,
у ватрогасно – пиромани.
Одбегли осмеси са лицa,
тмурне вечери, тмурнија јутра,
Београд, препун „усрећитеља“,
гњили споља и изнутра.
4
По Васкрсу
двехиљадитог лета Христова
дуга колона сватова,
колона окићених аута,
цијука и вриска
граби ка цркви на Вождовцу.
Скоро невидљив
из колоне луксузних кола,
дугом и отегнутом сиреном,
са наших путева протерани „фића“
као васкрсао се огласи.
Дајући гласа од себе
између налицканих четвороточкаша,
поручује ли отегнутом сиреном
да се, упркос свему,
ипак, преживело?
У Вуково би се доба казало
ако је коњу погинуо трк,
није прдњава,
а данас се, међутим, ништа не каже
већ се све подразумева.
Маштовитији читалац
нека замисли окићену поворку,
из мртвих дигнутог и
и за ову прилику дотераног „фићу“,
раздрагане и припите сватове,
младу и младожењу
како у цркву журно улазе,
цвеће и пешкире на хаубама
и не питајући се
шта је, већ отписани, „фића“
међу толиком господом од аута
уопште тражио.
ЛИЦЕМ УЉАНИКУ
(Обећана пјесма)
Кад се у прољеће по минулом рату
по сламчицу спаса, самац у свом јату,
трагом тајанственог предачкога зова
нађох у Кучима Марка Миљанова
све мироше миром, ал да овеселе –
брујом се предачким огласише пчеле.
К Медуну не бјеху затворени пути
нити брда јече, нит градови ћуте,
нити Марко свога Арнаута љути,
нити зари она древна слика
сред Фундине – општег уљаника,
кад код Рашовића наше мати – пчеле,
да пронесу јавку ил да овеселе,
брујом разгласише ону ријеч скупу
да на кучкој земљи тек смо на окупу,
у дослуху лицем уљанику
знаку и знамену – Марковоме лику.
ПРИЧЕСТ У ЖИТНОМ ПОЉУ
По хлебно жито
у нову Витанију
косовско село Старо Градско,
деца Твоја,
невина у радости,
док Даница изгреваше јасна,
у зрелост пшенице кренуше.
Одмицао је дан
у радости тежачкој,
бректале су машине:
трактори и комбајни,
сувим је златом
пшеница капала.
И Вечерњача
на небу што ће се,
који трен касније,
на њих уморне
силовито сручити –
јасно се указиваше.
Радило се овде и раније
од звезде до звезде,
устајало се пре зоре
дан да се превари,
а са њива и поља враћало
у касну ноћ,
па се посленицима
забављеним око зрелог жита
још необављен
посао не прекидаше.
Указивале су се
прве вечерње звезде
кад их је оловна киша
за земљу приковала.
Доћи ће врани гавранови
да зобљу
и људско и житно зрно,
казивало се.
Зрневље се пшенично
и крв њихова помешаше
обасјавајући небо које је
на црну земљу падало.
Погубљени су
пред зору поустајали
да хлебним житом
глади наше утоле
и да их,
још једном,
у житном пољу –
у манастиру Твоме
причестиш, Пресветли.
1999.
НАШИ ДАНИ
Ненасмејано небо,
оловна сетва –
крвава бразда на њиви,
а они што још ходе
беху ли икад живи?
Можда Месији новом
иду на поклоњење
гробови неопојани?
У истом нараштају
варвари и хришћани,
богомрсци и боготражитељи.
У гвозденим кошуљама
шетају пилићари,
последњи постадоше први,
а први – измећари
како је бивало већ.
За вође – фарисеје,
а седам брава на уста,
и у колевке бели прах,
Родино, Земљо Пуста,
твоја су деца страх,
а прах су наши дани.
Зар кроз њих још светлуца
нада у спасење?
И златоусти ће да замуца
док моли избављење.
Преварант мери на ваги,
а џелат дели правду,
веру – за вечеру,
крвав залогај – за наду
да би једном свануо
и дан нам чудотворан.
Тумара и нашим данима
Дис тмуран и суморан.
СВЕТА ЧЕСТИЦА СУНЦЕ
Чим је засјало у дан први,
пре него оцрта лик и сену,
пробудило је и уздигло
честицу прахом заробљену.
У првом је грануло зрну,
законачило у семенци,
осмехнуло се откровењем
радости у ђачкој свесци.
На хладну је кожу гуштера
ставило печат постојања,
огласило је у хлорофилу
радост рађања и листања.
ТАЈНА У ТАЈНИ
Час човечуљак, час човечић
у општој тами лелујав жижак,
ковчежић са седам брава,
тајна у тајни, страху близак –
тек кад га Миртина таче зрака,
прогледао је свим очима:
уздигао се прах из праха,
заискрио је над световима.
И човечуљак, и човечић
промишљу вођен да буде Човек –
пробуђено сунце у клици,
честица која би да светли довек,
сапета у негве обичаја
малена сламка сред бескраја,
икона без рама и ореола –
извор радости и разлог бола.
ЗАПИС
Драги су нама сви немири
Но драги су нам и сви покоји.
Бескрајна сунца у нама леже
(ал у нама су и вечне студи),
и то је оно што нас веже
пред правим животом у коме је
дух свеопште равнотеже.