ДОК ТИ ПЕВАШ
Док ти певаш
Далекој се звезди јављаш.
Поврати се у звер, у крв, у почетак.
Осећаш ли да на себе заборављаш?
ПРЕДСКАЗАЊЕ
Мру, лагано, у теби
Живота овога знамења,
И ниси више ни тело, ни сена.
Никада више не гледати са стења
Обале, мора, мeне.
Мре, лагано, у теби света овога знамење:
Корали сред мора, азур, драго камење.
У теби, заиста, гасну
Света овога знамења;
Светлости замиру у теби, гасе се ватре.
Никада више очи неће
С дна мора да снатре
Високо: звезду небесну;
Испод: земљу и мене.
Као са цвета
Клонуће у море глава.
И рука изрониће с дна мора
Од зоре беља.
Од свих знакова живота остаће само трава –
Мека и топла сред поља постеља.
У теби, лагано, гасе се света овога знамења.
Нестају трешње процвале
И све што љубављу смо именовали.
Гасе се димом ватре,
Кида живота повесмо.
На стене, одакле смо гледали,
Пење се море
Као знак да ту смо били и да још увек јесмо.
И све што у додиру је с тобом
Дах откровења мења:
Љубав, живот и смрт
И сва њихова знамења.
ДРАГЕ СТВАРИ
Драге ствари нестају ти
И из свега пустош веје.
Ничег нема да упамти додир руке ил’ грч усне.
У бездане несећања потонуло већ ти све је.
Око свега праисконски мрак се гусне.
Драге ствари нестају ти
И последње кидаш везе док их браниш;
Са њима ћеш, већ осећаш, и последњи живот дати;
Док се трудиш, грозничаво, да одредиш
У коју ћеш од њих стати,
Из дубине гласе чујеш спаситељне:
Ти никада нећеш више нестајати!
ВЕЗЕ
Зима прође, зима страшна, љута.
А из нас, опет, сунца беже.
Тек сада знамо да нит смо само
Што зиму с општом зимом веже.
ОНИ КОЈЕ ВОЛИМО
Они које волимо с ону су страну.
А ми им пружамо руке
И тело би да се сретне
Са онима које вечно дозивамо,
А волимо их, и чувамо
Уз неке додире, тихе, неосетне …
Они које волимо, а вечно их дозивамо.
Они које волимо стали су у пружене руке,
Иако остали у вечном ишчекивању с ону страну.
Они су остали у нашим телима што мосте
Између топлине и праве љубави.
Они које волимо, а траве њима се госте.
Они које волимо
Одавно нису у нама,
Далеко од правих части: хлеба, жена и вина.
Стога баладичне песме певамо
Ми, с ову страну,
У ружном напору крина.
Они које волимо
У муклом мраку дишу
И на нас пада њихова рука, лист јесењи.
А у дан судњи и они ће нам се јавити
Кад повијајући се, за њима посустали,
Будемо само мост, чудан, камени,
А они које волимо стану нам у срце само.
Они који су већ земља, а ми их дозивамо.
СВЕТИ ЗНАЦИ
Стевану Николетићу
После толико година, чуда,
Ми, некад другари, биље потом.
Ни срца више да се јаве
Сатанском вољом за животом.
На старим местима добро знаним
Радости, страсти, наде не има.
Још наши животи, кo свети знаци,
Светле на пустим друмовима.
ПУН НЕБЕСА
Видосаву Стевановићу
Буди срећан – гледао си поља,
Реке, шуме; гледао си чуда.
Ходао си ноћу пун небеса
Док су други говорили: луда!
Но радује заблуда те ова,
Мада страшна, окрутна и свeта.
Свет је луда у твојим очима,
А ти луда у очима света.
НИ МИ, НИ ОНИ
Божидару Милорадовићу
Имали смо два света: један наш, други њихов.
На једној страни ми, на другој они.
Сад лежимо у земљи помешани –
Ни мржњи, ни љубави више нисмо склони
Ни ми, ни они.
Имали смо градове: ми наше, они њихове.
На зидинама ми, иза бедема они.
Сад лозе су и повијуше на зидинама,
И више не пружамо ни руке ни мачеве
Ни ми, ни они.
Имали смо љубави тужне и различите.
Имали своју звезду и под њом места драга.
Сад дубоко исту земљу љубимо
На којој једва да остависмо трага;
А на њој бесмо љубави и мржњи склони
И ми, и они …
Имали смо земљу: ми нашу, они њихову.
И небо којим туга плужи.
Сад звезде смо које нико не раздружи.
А места наших љубави толико нама драга
Рекоше: једва сте оставили трага!
А били смо свим пороцима склони
И ми, и они …
Имали смо то што други имати неће.
И што нам се више никад неће дати.
Сад само гроб наш, град фосфорни, у небо леће
И мукло тешко сазнање звони
Да крваве трагове остависмо жарко љубећи
И ми, и они.
КАД КАЖЕМ: ЉУБАВ
Кад кажем: љубав,
Као рат да кажем.
Јер сваког трена
Може почет војна
И на плећа ће
Младићка и гојна
Хиљаде тежих
Ствари лећи.
Стога реч љубав
Ја не смем ни рећи.
Кад кажем: љубав,
Онда мислим: тајна.
Са нежном мрежом,
Тајним додирима.
Кад кажем: љубав,
Неко далек има
Што чежњив дршће
На мене мислећи.
Стога реч љубав
Ја не смем ни рећи.
Кад кажем: љубав,
Неко далек гори
И прозор отварам
Да уђе тај пламен.
Кад кажем: љубав,
Гори дрво, камен,
Стога реч љубав
Ја једем ћутећи.
ТРАГ
Само ће крило прозора
Отворити се сред поноћи.
И сав ће свет у својој јасноћи
Мимоићи те.
Видећеш, кроз прозор, у ноћ
Излази твоја соба.
Тако ћеш и ти из свога доба
У неко, тавније, закорачити.
Само ће у поноћ чути се
Шкрипа прозора. И мрак ће бити.
Тако ћеш, једне поноћи,
Нестати и ти,
Јер узалудно те браним.
ЛИВАДА
Кроз биље зној наших предака
Навек испарава.
Не знамо коске њихове звоне ли
Или трава
Кроз коју пролазимо дотакне нас.
Иначе ту звони.
За неког бићемо и ми траве
Као и они.
И биће нам лепо
Кад небеса заплаве,
И кад све спокојно
Буде над нама
Проћи ће ливадама
Двоје тужнијих од нас.
И смерно ће лећи
На ове ливаде
До бола се љубећи
Кроз празне голе кости.
СЛОВО О ПОСТАЊУ
На седмом небу дома Очева
Мале птице, у чуду, стале
Дирљиво, из бајки, у свет тајанства,
Мед ствари одбачене, што тако мале
Суштину целог живота крију,
Сунцима, угаслим, сред очију.
На седмом небу Очева дома
Два чудна света у постању:
Смрт у стварима сазрела ноћу;
И живот, у нама, стасао дању.
На седмом небу дома Очева
(Блеском муње, снагом грома),
Саме и пусте, сред вечног мрења,
Ствари у трену братимљења,
И речи-градови, пусти сред уста,
Већ лећу к Богу кроз неба пуста.
На седмом небу Очева дома
(Прастаром мраку нови гости),
Дижу се сунца угашена
Ствари што из немилости,
Сред места где је вечна тама,
Покрећу космос, нов, у нама.
На седмом небу дома Очева
(Као да кажу: Нема мрења!)
Листови књига, секире, грабље,
Из таме прастаре лећу Богу,
У свет вечитих Оздрављења.
На седмом небу Очева дома
(Као да тек ће да настану),
Деветом небу сасвим близу,
Животу вечном, вечном дану,
Демонском снагом сунце горуће,
Поневши у небо и кров куће,
Диже пут Бога, к светлу, дану,
Мали свет ствари на тавану.
Ти безначајној ме вештини учиш.
На пример, самоћа лепа да је.
Твоје су негве страшне јер вежу
Биће за биће, земљу за бескраје!