ОТАЦ
Сад нико тако не говори,
И више тако не ћути нико.
Годинама: камен на камену!
Пред истим зидом, истом сликом.
Сад нико више такав није
Ни у радости, ни у ћутњи!
Тамни је облак с његовог чела
Опет постао облак слутњи.
СТАРЕ СЕОСКЕ КУЋЕ
Старе и напуштене
Сеоске куће
Гласају се бујним коровом.
Оне још призивају немогуће
Да их обасја искон-зором.
Још би на згаслим огњиштима
Да сину сунца запретана
Која, далеко, у сновима
Милују деца поскитана.
ПЛАВЕТ
У дану ведром
И прозрачном
Човек што гледа
Небеску плавет
Лагано се са њом стапа
И бива тачка, сенка, авет …
Од постања увек иста
И сваком створу
Увек нова
Небеска плавет, неизмерна,
Покреће крила древних снова
И човек у њој већ трепери.
ОД ТЕБЕ БЕЖЕЋИ
Бежећи од тебе
Опет теби стижем.
Крвав и уништен
А пун воље кротке.
Сви дани лутања, ноћи вазнесења
Од исте су твоје ванземаљске потке.
Путеви, лутања, земље и небеса,
Друмови, кланци, стазе и богазе,
Сва твоја морја, горја и чудеса,
Одбијао сам као путоказе.
Од тебе бежећи
Теби опет стижем.
Разроком погледу и твом бритком збору.
Ма куда крочио до коштане сржи
Време утискује студ и Црну Гору.
Од тебе бежећи
Опет стижем теби.
Лицем окренут као источнику.
Маглу и таму твоју следим,
Видим прапочетке кроз ту древну слику.
Од тебе бежећи
Ја се теби враћам
Као најблискијем и једином другу.
Кроз сва моја бекства, кроз све одступнице,
Све на истом путу, све у истом кругу,
Из тамнога круга мами твоје лице.
НОВОГ ОДИСЕЈА ПЕСМА
Вратио сам се, а где је лука?!
И где је спокој дуго чекани?!
Је ли то она иста рука
Која ме везује и тера вани?!
Вратио сам се, где сам, ко сам?!
И у чему се кријем, чему?
Самоће и слутње – ето, то сам!
Свему близак, а далек свему!
Вратио сам се. Огњиште где је?!
И где су наде спасоносне?!
Из свега само веје, веје,
Терор године градоносне.
Вратио сам се опет истом
А где је верна Пенелопа?
Преко пољане – јагње за Христом,
А нигде трага њихових стопа.
Вратио сам се ниоткуда
И шта сам нашао? Стрепњу само?!
Још би се могла десити чуда
Да себе у њој препознамо.
АУТОБИОГРАФСКА, СКОРО
Глава у торби. Забрањено воће,
Мало огорчења, сете превише!
У њему још увек траже оног
Који властитим срцем пише.
Вероломан и рашчињен
Лечи се а не зна да трују ране
Мелеми ником досад помогли –
Стихови – поруке искидане.
Тражи ли трен онај тајанствени
Набијен сувим динамитом,
О чему ће да посведочи
Он – забележен убогом тинтом?!
Паклене ноћи, лоша лектира,
Где су сањане шума и река?!
Белином у коси бележе бриге
Сурову повест овог века.
Мало јеткости, оне првотне,
Свим што је прошло још га косне;
Чији је сада онај јуни
Из већ далеке шездесет осме?!