КОШУЉА
(Казиваше Божина Мрдовић да му је
некакав Јоксим приповедао, а ти, вели, забиљежи,
па, ево, бележим ко да у перо казују и Божина
и онај Јоксим):
„Јуначе, што сам имо кошуљу, само таку –
ни да сам у њој рођен не би ми тако припсала!
Те љепоте! Тога недодера! Вјере ми, још се могла носити
да не надари ђаво Милосаву те је опра,
не опра, но је суспурдиса и ђаволиса без лијека.
Не каже се залуд: што се пере то се дере!
Тај вакат је није прала
па је мога попричуват да је износим,
но јој враг не да мировати.
Милосава – ко Милосава, довати ли се воде и цвијећа,
ево ти прања свега што је под руком. Једва чека
да нешто кроз воду провуче и кроз руке пропушти.
Ове су машине при њој пјесма!
Ништа јој не бијаше милије
но ђецу да сафата па у корито шњима,
а она вриште ко да иг дере а не пере.
Кад излете из корита сину, ко да нијесу наша.
Кад она навали котлове и цијеђ, разбјеже се ђеца;
свако се у неком послу нађе, ништа им није тешко,
а она, ако не сафата ђецу, навали на бабу па шњом у корито.
Нема ли ни бабе, загна се онај думанац да прње пере
и препира,
тако је и мојој кошуљи дошо црни петак.
Јуначе, поједе је вода, а носио је ко зна откад,
мешин, неђе одма по рату да ми је неко дарива,
не дарива, богоми, но је добиг у сватове:
зађенуше је за барјак кад Мирушу доведосмо
па сад рачунај кад је то било, ево и Мируша баш лијепо
побијељела,
лего јој облак на главу, а праунуци јој се за сукњу држе.
Бијаше нешто кошуља, нова новцијата, нераспакована,
ма љепота да је опричати не можеш
таман да имаш памет Његошеву.
Склопита ко да је за мене кројена,
како је обукок свикок се на њу, а и она ми
прионула уз тијело.
Укривао сам је, а од Милосаве посебно,
страхујући да је кроз воду не пропушти,
да јој је дошла до руке, давно би обршила –
овако наносио сам је ко ниједне.
Имао сам кошуљу, такве не праве на свијет
недодер ко Руси да су је правили,
при њој је и панцир ништа.
Мого си, слободно, њом обући војника
па га извести из рова.
Волио би да видим зрно које би је пробило.
Имађаг кошуљу, џаба је сад причат,
није за причу ни за вјеровати,
и да ми ко прича, смијо биг му се у шаку.
Јуначе, бијаше то кошуља
мого си шњом и пред цара и пред ћесара,
и на свадбе и на саране да се не застидиш.
Никога не би да не упита оклен ти.
А ето, поједе је вода ко да је није ни било
не ваља се, богами, ни сваки декик прати,
ни фалити одвише, лако те фала поједе.
А њу су, ако је броја, и фалили и префалили.
Спучаше се под грло једним пуцетом
а доље, под фањелом, ко те пита шта је,
а колијер имаше да и јабучицу затвори
па ти се чини да ми је лабуд лего на рамена
а крила ми око грла склопио.
Чини ми се нећу је никако ожалити.
Носио сам још кошуља,
једну, у пакет, из Америке послала Љепосава;
слагаћу ако кажем да сам је двапут обуко,
једнако да сам и иљаду, нико је не примјећиваше,
кошуља – ко кошуља, немаш се чим позорит.
Ниђе оне кошуље, оног недодера
што јој вода дође главе,
не вода, но клета Милосава.
Сад знам како је ђеци и разумијем што бјеже од корита,
могло им се, а кошуља није могла побјећи.
Све ми се чини да има неке судбине
и да све можеш бранити донекад, ништа задовијек.
Све судња чека па и кошуљу,
не убраник је па сад залуд причам
(а да је одбраник о чему бисмо причали?!)
Једнако причам да ми се свак живи смије
што жалим наку кошуљу
кад нико више ни за толикијем људима,
ко за оковчинама, не жали.“
„Све мислим“, каже Божина,
„да је онај Јоксим знао шта прича
јер данас ни бираника не умијемо ожалити
као он ону кошуљу.“
„Имало је“, каже, „онда више људи но кошуља,
ко што је данас више свега но људи,
а онда се ни кошуља није носила сваки дан
но се штеђела за стидне прилике и важне госте
а данас се и оно мало људи не чува
већ троши немилице.
Тада се од приче живјело и причом све градило
а данас ни приче, ни причаоца
а ни оних који би чули, макар и не послушали.“
КОЛО
Ако је броја, за свога вијека,
наиграла сам се кола
и напјевала пјесама,
ама оно коло код цркве у Пољима
никако да сметнем с ума.
И сад ми у срцу игра
ко да се никад није распучало
но само колало и колало
па и сад чујем како се
момци и ђевојке натпјевавају
да се до Штитарице чује.
Бијаг тек ђевојчурак,
а очи ме и срце понијели,
тек се обукла у робу ђевојачку,
зачешљала косу и мараму забрадила,
из џупе се у аљину преобукла штофану,
а нове новцијате опанке попритегла.
Овако је, у добру расположењу,
приповедала баба Милена –
миљеница и умилница,
ближа стотој но деведесетој
сећајући се родбине и, ко свака одива,
чезнући за њом од новог се дома не одаљујући.
Бистра у памети а лака на ногама,
из добра се бољег сећајући,
лако је преваљивала раздаљине
невидљивим се путевима
у старевину враћајући.
„Све ми се чини“, говораше,
,да не старим но се у ђетињство враћам,
не у ђетињство но у ђевојаштво,
кад оно ђевојчурак бијаг
и мајку мољаг да се
код цркве у Пољима у коло уватим.
И сад да кренем, стигла би,
само ме пуштите да скокнем,
брзо ћу се вратити,
неће се без мене све содомати,
само да у оном колу заиграм, па ето мене –
брже отуд но одовуд.
Могла сам се и прије у њега уватити
но ме стра да га не распучим,
а ако се оно распучи, све ће се
и распучити и разобручати,
ко што се разобручало и распучило
да грђе не може!
Наиграла сам се кола
и напјевала пјесама
а не могу прежалити
што се у оно коло
код цркве у Пољима не уватиг.
Кад би вактиле са дрyгама запјевала
из Поља се до Прошћења чуло,
у Добриловини би заиграли
а на Подбишћу се, тек упаљена лампа, тулила
од силне јеке.“
И кад су се
сва кола растурила и распучила,
оно у Пољима је још
у бакином срцу играло.
Под старост се
у младе године враћајући
опремала се и дотеривала
да тамо оде никоме не верујући
да сад у Пољима нема ни цркве, ни кола.
Усред ноћи се, кад то коло чује,
уместо у ђевојачку
знала у укопну робу обући
хитајући ка цркви у Пољима
да се, већ једном, у оно коло ухвати.
Заваравала је године
у осамнаесту се своју враћајући
па су је оно коло
и жеља да у њему заигра
тако дуго пуну наде
и безазленог веровања
кроз долину плача провели
и обдржали на овом свету.
У ХРАМУ
На невидној црти с прага Нове ере
под космичком студи свијеће трепере.
Она блага свјетлост са самог почетка
кротким пламом веза потомка и претка
па свијетлим слогом из вјековне тмуше
уписа у вјечност утопљене душе.
Да су на окупу садашњи и пређи
трепери свијећа на невидној међи.
Је ли се с пламичком свијеће свезало
све што је од земног бића преостало?
Да повеже с пређим, да на њих подсјећа
гори у потомку неугасла свијећа.
За оне без иког у свијету рушну
овом пјесмом палим свијећу задушну
да макар у стиху, на његовом пламу,
згрију своје душе, стане се у храму.
МОЈЕ СЕ ЗНА
Свакоме своје:
а моје се зна:
украј и потамо се,
тули и тутули,
камени закамени,
свакоме своје,
а моје се зна!
Свакоме своје,
и још понешто приде,
а моје се зна ко што се вавијек знало.
Од кад сам за се знала:
прије нимало но имало!
Што преостане, а није преостајало!
Свакоме своје, а моје се зна!
И прије диобе.
Свако своје,
а мени ни офићак,
ни црно испод нокта,
ни ош шарове,
па јопет задовољна
ко да сам град у срце понијела,
а понијела сам
да се нико
око тога не отима.
Свакоме своје,
а моје се зна.
Писано и уписано,
не знам шта би
да је још што приде.
Свако на своме:
у прочеље и за синију,
а моје се зна:
у ћошак, и с краја,
подаље од огњишта,
а од софре још даље
па не мањкак.
Свакоме понешто
па им јопет очи гладне,
а ја, и код празних руку,
пуна срца и весела ока.
Моје се зна:
нико туђу нафаку
није собом понио,
нити је туђу срећу
ико уграбио…
Моје се зна:
ђени и камени,
чуми и ђутуруми
не осврћући се за туђом срећом
јер моје се зна.
Моје се зна:
гледак ко сад што се гледамо
поганлук и пасјалук,
азгинлук и манитлук,
пјевак са пјанима,
манитаг са манитијема
и јопет дођок на свој карар.
Моје се знало:
у ону уру што се родик
виђела се и она у коју ћу починути,
не починути, но се уратлучити.
За сваког неко упита, ил га пита
„Како си и треба ли ти шта?“,
а за ме нико да се превари,
ни ош шарове.
Ко да сам курвино копиле
нико ми се за толке године
не ужеље нити се коме ражали,
само ја у жељи сагоријевак
призивајући и своје и туђе,
служећи од себе горега,
уз студени се камен привијајући.
На мало ми се ражали
па без суза плачем
и јецам да не чује нико
сем Онај што све види и све зна,
Онај који ми пали ватру у очима
и онда кад се свије мука на ожичицу.
Сваком понешто,
а моје се зна.
Писано ми је:
онај метар и нешто земље,
а до тада што би се отимала
ко да су виле на очи.
Моје се зна:
и кад је најоблачније
нађе се крајичак неба
да ми се осмјехне
и да ме погледа.
Тамо је моје исе,
моје исе свега земаљског,
отетога и преотетога
тамо ме чека.
Моје се зна:
неко ће ми, стара му мајка,
свијећу запалити;
па ако сам што и згријешила,
нијесам Богу теле убила.