ВИЗАНТИЈА
Златну си пређу прела
Под звездом свога удеса.
Блеснула су сва твоја лица:
Земљу си пела на небеса!
Обрушена у твоје срце
Пала је звезда удеса.
Потонули су сводови склада
Кад су на земљу сишла небеса.
И још се са древних пепелишта
Осмех уместо крика вије.
Обасјај, објасни, дај благости
Згасла звездо Византије!
[1972]
ЛЕВАНТ
Тешко је докучити куд мину,
Где потонуше ватре лета?
Блажен је осмех оних што губе,
Мада, из њих се чита сета.
Они су дотакли света оба
И кад су песму певали патну.
Из њих није певала тескоба
Већ златна сунца, на Леванту.
Попуцале су златне пређе
И све је, опет, било у блату
У трену кад су нестале међе
И светлост да пева на Леванту.
[1972]
ОСТРВО ВИДО
Не вида ране светлост југа
Већ неизлечном чежњом трује!
Под плавим сводом – плава туга:
Свако за себе век самује.
Слобода, срећа, дом, огњиште!
О, отачество напуштено!
Једино у смрти још се враћа
Изгубљеноме – изгубљено.
Са домовином без домовине
Кроз плави бескрај ратник хрли
Да му час смрти макар врати
Тренутак спокоја неумрли.
А сад, ненадно, у лепе дане,
Светлост отвара водена врата
Да за њом ратничке поворке крену
Кроз повеснице мира и рата.
[1972]
КУПОЛЕ КРЕМЉА
Не певам блештавим куполама;
Градили су их без вина, хлеба!
Поздрављам у њима диван судар
Земаљске патње и чари неба.
Поздрављам у њима земну тугу
И светлост небеску неизмерну!
Поздрављам исконску сенку верну
Која сажима повест дугу.
Поздрављам у души зачетак вере
Која је чувала давног претка.
Рађа се у том исконском судару
Она небеска милост с’ почетка.
[1974]
ТО ШТО СЕ ЗБИЛО
Много се тога нагло збило,
Изненада, у једном трену,
Огромни су се сручили светови
Да све потисну у успомену.
Много се тога за час збило,
А од свега само ожиљак оста.
То што је у један живот стало
Много би било за сто живота.
ЖИЖАК
Заћи ћеш једном и ти у таму
Коју створитељ у свему отка.
Препознати нећеш ни реч саму;
И њој ће тама бити потка.
И ни тишине бити неће.
Ни ствари неће да се слове.
Из таме, мање, већ излеће
Свеопшта тама – знак обнове.
И док је гризе твој пламичак
Суштину њену осветљава
А на све пада лак различак
На самом прагу заборава.
Из жишка случајно запаљеног
Поново општа тама бије
Као да слог се са усана
Јавља у вишку енергије.
И због тог мањи од свих тама
Ал’ општој тами страшно близак,
Усред свих сања и омама
Ти дрхтурави буди жижак.
Унутар оног што је против,
Што ништа са светом не једначи
Ти буди нека тама гушћа
Малени жижак расипај, зрачи!