МАНИТИ ДОБРИЛО ДОЧЕКУЈЕ САТ УМРЛИ
Манити Добрило
Бјеше већ једном ногом у гробу,
Немаше му узмака,
Нема му даље пута.
Љето је. Ватре петровданске,
А њега подуфатила зима.
Све му је у животу
Било равно до мора,
А сад дрхтури
Ко да смрт држи међу прстима.
Као да му гроб расте под ноктима.
Није се ни освртао куда иде
И којим свијетом гази.
Сад ћути манити Добрило,
Сад чека сат умрли,
И весеље му се некуд затурило.
Као и толики дани.
За чим он жали на овом свијету
Кад ништа на њему не оставља?
Ни трага, ни гласа,
Ни кучета, ни мачета,
Ни збора, нити разговора,
Ни чатрње, нити двора.
Смртно се уплашио манити Добрило
А није га било страх ни од ножа,
Ни од пушке,
Као да није ни живио.
У ватру је скакао
И смијао се свему.
Добрило манити се не опрашта од живота
Већ од свог весеља,
Од своје башмебриге.
Кад је глава била најскупља,
Он је будзашто нудио своју.
Сад Добрило манити ћути и чека сат умрли,
Строг и смртно уплашен.
Шта ли га тамо чека?
Шта он то оставља на земљи
Сем страћених дана,
За чим се толико осврће?
Умире манити Добрило и оставља нам бриге
И страх шта нас чека.
Кад он толико жали, ни за чим, жељан свега,
Како ћемо ми умирати?
Кад њему иду тако минути – године,
Како ће нама сати,
Како ћемо се ми, сами са собом,
Са свијетом овим везани растављати?__
СМЈЕЊИВАЛИ СУ СЕ ГОВОРНИЦИ
Смјењиваху се говорници,
Трибини се не може прићи.
Неко на Шамац-Сарајево,
А неко на Брчко-Бановићи.
– Шта кажеш: сад тамо љепота божја?
А ја зарадих реуму тамо!
– Шта рече: сад тамо солитери?
Па добро, нека и то знамо.
– Шта велиш: паркови пуни младих?
У реду, данас би сви без муке!
А ми смо онда били срећни
И кад би нам се сусреле руке.
Смјењиваху се говорници;
Боже, гдје ли су сада они?!
А како лијепо говораху,
У ушима ми и данас звони!
ДРМА КОЛО КОД ВОЈНОГ ОСИЈЕКА
Дрма коло код војног осијека
(Добро је да и о томе нешто знаш!)
Цвиле свирале и армуника
А пролама се: ТРСТ ЈЕ НАШ!
Живо се сјећам, ко сад да је,
Пита ме Тујо тије дана:
„Ђе му то дође тај ТРСТ ЈЕ НАШ,
Је ли то даље од Берана?“
СВЕ БИЈАШЕ НА ТАЧКИЦЕ
Све се давало на тачкице
(На то једино ђеца не бјегу!)
Бијаше и код нас упад, сила,
Никуд да мрднеш по снијегу!
И таман тако, неђе по Слави,
Прогледа, патину ко: биће боље!
За шаку соли и боцу гаса
Пут под ноге – па у Б. Поље!
А тамо – празник. Све затворено.
Уредба така. Шта да се ради?!
Да од њиг чоеку живот зависи
Све би скапало, млим, од глади.
Јопет се некако могло дурати;
Живјело се и без гаса!
Таман да кренем – трупи поштар.
Писмо! Е, милијег ми не би гласа!
Отворим га па једва сричем
(Слова разбирам на прилику!)
Тујо се јавља из далека;
Са границе. Посло и слику.
Некако мјесто превратна имена.
(Богу за леђа, ето ђе је!)
Слико се са псом, оним државним;
Чувају границу ФеНеРеЈе.
Поначинио се, дошо гледан,
Све га лијепо поднијело;
Убаћио се, те ћер дотле;
Тринго му ново одијело.
Богме не прође ни два мјесеца,
Баш се у Туја и син нађе,
Доћераше га у лименом сандуку
И занавијек ми сунце нађе.
Док мотрим ту слику све ми се чини
Да Тујо није тамо ђе је
Веј неђе далеко, Богу за леђа,
Чува границу ФеНеРеЈе.
Све бјеше, ко сад на тачкице
(На то једино ђеца не бјегу!)
Бијаше снијег, сила небеска,
Ни педаљ да макнеш по снијегу.
ПРИКУПЉАЊЕ ОРУЖЈА
Бијаше се рат увелико површио
Но пушке не бјегу замукле сасвим.
Мало не прође, а неђе штекне,
Или се заостала бомба огласи.
Набасају чобанчад по шумама
На пушку одбачену, шрапнел, гранату,
Ђеца ко ђеца – у све завире,
А оружје – исто ко у рату!
Ми још кријемо по атулама
Пушке и бомбе, нешто граната…
Нека се нађе! Љеба не једе,
Злу не требало – бидне ли рата!
Нека се нађе, ако пригусти,
Кад оно уредба: све да се преда!
Како уредба – тако органи,
То јест милиција – као с неба.
Претурај по кућама и појатама
Вршљај по дворишту и тавану.
Из коже да те ишћерају,
Тутње кроз села, ниђе да стану.
Скупи се силно наоружање,
Од муке ми се врти у глави:
Куд ће с овом љепотом божјом?!
Ко ли је то од нас пречи држави?!
Ако загусти, опет ће нама
Све да врате. И још приде.
Само: ко ли ће то дочекати?!
Кућа без пушке! Е, то не иде!
Замукоше за трен села и шуме,
Док се у неку топ не огласи.
Сакрили га, док све не прође,
Досјетили се јаду Власи!
СТИГАО ПРВИ МАЈ У ТОМАШЕВО
Стигао Први мај у Томашево,
Свуд по вровима зажегли ватре.
Свијет се слего. Дигли трибину.
Један говораше. Све да сатре!
НА МРАЧНЕ СИЛЕ! ЗАВЈЕРЕ СВЈЕТСКЕ!
Ко да је и сам сила небеска!
„А ИНГЛЕШКА И АМЕРИКА
БИТИ ЋЕ КАД-ТАД ЗЕМЉА ПРОЛЕТЕРСКА!“
Не можеш му видјети лица
Нити по ријечима разабрати ко је,
Пристиже народ са свију страна
И ђаци у редовима двоје по двоје.
А он медени и кад виче,
Све златна брда и долине!
Проносе печену јагњад и двиске
(Биће крканлука кад умине!)
Још и не докрајчи, глас пристиже:
Мора под хитно у други крај!
У Лековину, или на Коврен –
Стиго и тамо Први мај!
Таман што преста, у час један,
Маса се зањиха, заталаса,
Поче и пјесма. И припуцаше;
Док неко закука из свег гласа.
То тужи Шпиркан, главни кувар,
Псује и матер сиротињску,
„Какав је само ово нефран,
Док дланом о длан – здипише двиску!
Сва срећа да друг такав и такав
Однесе кожњак у други крај.
Какав сте народ? Јебем му матер
Ако сте заслужили Први мај!“
А народ, ко народ, навали у школу,
па тога кркљанца, мајчин сине,
Чуди ме како се не подавише
Од оне пусте јагњетине.
Шпиркан са двојицом брани софру,
Не можеш му ништа истрћ из руку,
Галами, псује… „Куј сте наврли?
Испаштаћете народну муку!“
Стиго Први мај у Томашево
Догоријевају у брдима ватре,
А народ, ко народ, једе и пије,
Већ сјутра може и да се сатре!
И ЈОШ ДА ТИ РЕЧЕМ СЕБЕТ ЧЕСА ШКОЛА САГОРЕ
Послушај и за ову комендију
(свега сам виђо у вијеку!),
пред Нову годину, код нас у школи,
бјегу склепали приредбу неку.
Има томе ко зна колико
а памтим ко да је било јуче:
скрко се свијет из три села –
умали лијек брука не пуче!
Мој Бого, тога театора –
(далеко ми се ријеч не чула!);
гуцмаљи, нагрђа и накараде
измиљеше из атула.
Матори пођетињили – чине се друго,
а под бркове ђецу и ђаке!
Мираша роба прогутала,
Мируна набада на двије штаке.
Све се у друго начинило –
накарадили се, напирлитали.
Да их ђе туче отац и мајка
Бог зна би ли их препознали!
Промичу бином божја застиђа:
сами тутумиши и грдила.
Мргуд се тура у весељака,
Радојка се сандругом наградила.
Тек што завјеса отвори бину
устиса и заграја млађарија.
Викну Мркоје: „Ућићајте се,
ускоро почиње суданија!“
Бастадур и шерет Давид Штрбац
и велеважни главати суци
кобајаги јазавцу суде
пред царским вијећем у Бањалуци.
Милисав рече, мало под гасом
(знаваше шпицлов од сваке руке!):
„Ма каква суданија, какви бакрачи,
то није ни виђело Бањалуке!
Позно је“, каже, „он свијета,
зар да ме неко намагарчи?
Нека се џаипе колко оће
за мене нијесте засмијачи.
Нека с тијем другог завлаче,
ко је још судио јазавцима?“
Изведоше, да не омета, Милисава,
а настави се суданија.
У велечасног главног суца
Микаило се пренио лично.
Укрмио се за тавулином
и то збиљио поприлично.
Уобразио јадни Микаило
да Божју и царску правду чува,
усуко брке, зализо перчин,
накрко лапис иза ува.
Дошо смијешан – упиш живи!
(Пјесма је Насрадин на магарцу!)
Види се биће грдног белаја –
црно се пише јадном јазавцу!
Давид се на њега испиразио,
резили га и јолпази.
На друго циља, ушерио се.
Вјештац, умије да се припази.
Давија га царском суду:
слисти му кукуруз до окласина!
Отима се јазавац из арара,
не јазавац, но мачка Мирушина.
Није ни мачка но у арар
стрпали Шарова. Ко за јаде
за декик испаде Давиду врећа
и Шаров се у бјекство даде.
Како искочи из арара
пас на Микаила сукну право.
О тога звека, тога љоска,
ко да је у све ушо сам ђаво.
Микаило се на мјесту укипио
(узме се и при помену псета!)
сишло му јуначко срце у пете,
кураж му мања но у ђетета.
Прибра се и ђипи про астала
а за њим Шаров преко бине.
Срушише гашњачу. Сукну ватра.
Де спасавај се, мајчин сине!
У час се један ужди сва школа,
задими да брат не позна брата.
Тога кркљанца у оној тмуши
заглавили и онако тијесна врата.
У школи бјеше ране урван;
(спремиле жене ко за славу!)
ал нико не окуси иће и пиће
спасавајући живу главу.
Добро се сјећам ко сад да је
лизаше пламен до самог крова.
Утучен народ гаца црн снијег
кроз ноћ се пролама лавеж Шарова.__
КОСТОЛОМАЦ
Сад је мекши од памука –
ко мелем на живу рану,
а кроз шаке пропушти ли
све у прегршт кости стану.
Рекао би сав је саздан
што од злата, што од сребра,
а некад је на миг нечи,
тринио на ситно ребра.
Времена се промијене:
сада није онај скопац!
Дошло да му кости крцка
неки нови костоломац.
ЛУЧИНДАН У РОВЦИМА
Нема злата ни богатства
Нити има тога новца
За који бих, данас, дао
Путовање чак у Ровца.
Спремамо се дан цијели,
Па још један – путовање.
Какав дочек! Ујчевина!
Ујне, тетке у сретање…
Већ је сјутра свети Лука.
Милош! Благош! Пунан доме!
Бркајлије. Гусле. Приче
О овоме и ономе.
У врх софре, међу љуђе,
Па нијесмо у јабани!
Са старцима – већ стармали,
Далеко смо доћерали!
Док за причом прича иде
Дочека нас тако зора.
Боже, чуда и чудеса
И љуцкога разговора!
„КОТА 905“
У првом ђачком биоскопу,
За стару папирнату банку,
Свијет свих чуда намах видиш
И свих предања страшну бајку:
Приказују филм из рата;
Тутњи и пуца и страх те хвата!
Једни уз друге припијени,
(Каква нас само страст обузе!),
О, драги Боже, о благи Боже,
Да нам тамо нијесу остале сузе?!
Или су само пуне језе
Над другим свијетом, над понором,
Затрепериле недужне брезе
Сучеливши се с првом мором?!
ЂАЦИ КОВРЕНЦИ
Од газдарице до газдарице,
Пустош и примитивни интернати.
Од Медановића до Љешнице,
Између свијета и кућа, Ковренци ђаци,
Најкрупнији у свим разредима гимназије,
Примају прве горчине и прве туге.
Њихове ноћи су, по влажним собама,
Пусте и дуге.
Младости, младости туђа, опака, изморена,
Почупана из свих коријена
Куд група ђака да се окрене у самоћама
Најбољих момака с Коврена?
Врашка су ово времена:
Између њива и Имануела Канта,
Између неореализма и суровог Коврена,
Између пустоши и затворених врата
Легле су на њихова рамена
Прве самоће и прве море.
А по вагонима, бездушно разбацане,
Ка свјетлостима, опаким свјетлостима метропола,
Из тамних шума Црне Горе,
Без очајања и сјаја
Крупне младиће с Коврена
Видим, већ повијене.
У очајним временима
Кад стегну сјећања
Повежите у смисао танку нит свиле.
Кад ничем не буде мјере,
Кад патњи не буде имена,
Кроз наше животе, кроз самоће,
Нека засијају у тами
Велике звијезде дјетињства –
Ђаци с Коврена,
Од којих смо учили крупна и горка слова
Прије свих основних школа и гимназија.
СВИЛОБРК РАДУШИН НА ТУЂЕМ КОЊУ ВИЂЕН ПОСЛЕДЊИ ПУТ
На туђем ату, на Зеленку,
Низ тек покошено поље,
Нит има ћурак, нит челенку,
Нити је срдит, нит добре боље,
Нити у ритама, нит у злату,
Свилобрк Радушин, на туђем ату
Показује самовољу.
Лупкају узде и дизгини.
Галаме му и арлаучу.
Једни му вичу: „Брже се скини!“
А други: „Узми коњу душу!“
Он просто тјера горе-доље.
И под њим дршће коријен трава.
Онима, чијег коња јаши,
Стрпљење Свилобрк провјерава.
Сасвим напречац: неко гађа.
И мрака леже од свега јача.
Коњ из те мраке к свијетлу језди
Ал’ нико не виђе више јахача.
Низ пусто поље самовоље,
Без Свилобрка, у лаку касу,
Зеленко копитом копа поље
И мртвог јахача земљом засу.
ДОЛАЗИ ШУМАР СЕЛИМОВИЋ
Нагло престајемо с градњом куће,
Мада се стигло до рогова.
Под црну земљу се грађа крије –
Још неће скоро бити крова!
Долази шумар Селимовић.
Повлачи кредом по балвану:
„Ово је чиста шумска крађа!“
„Овога склањај неђе у страну!“
Долази шумар Селимовић
„Де јури кокоши, хватај пјевца!“
Он носи чекиће, оловке, креде…
Предаће суду! Кољено клеца.
У туђем гају државни газда;
Он црта кредом благ круг плави.
Боље остати и без крова
Него се замјерати њему – држави!
Долази шумар Селимовић.
Његова наклоност је ствар најпреча,
У црну земљу са својим гајем
Потонуо је и дрвосјеча.
КРВАВА СВАДБА У БРЗАВИ
Љубави, пробуди ме у поноћ љубави!…
Угушиће ме море, сјећања из дјетињства и муке.
Извади ми сјекиру из плећки, одвежи ми руке,
Скини ми крв са очију, крв виђену на свадби у Брзави.
Лудо је коло играло око манита свирача,
Лудо се тијела ломила: нога земљу не додира!
Коло момака и удавача: коло црногорки и повезача,
Коло ријетких перлонки и још ређих шешира.
Поред задружног дома ракија на полић и кило.
Поред њих, бјелокапи, продају бисквите и шећерлеме,
Прикани, кумови, комшије лако налазе теме,
Већ накресани почињу пјесму: помињу драго и мило…
Предвече (не зна се како ни откуд) повадише ноже;
Бранећи отету одиву, грабећи туђе злато,
Дотада питоми, просто јагњад, скочише у вучје коже
И просуше крв и мозак у изгажено блато.
Љубави, пробуди ме у поноћ љубави!…
Угушиће ме море, сјећање из дјетињства и муке!
Страх ме је! У ножеве ће олистати ми руке
И одвешће ме поново на крваву свадбу у Брзави.
КЊИГА КОЈУ НИКО ВИШЕ НЕ ЧИТА
У клонућима – свак пун свога бола,
Окренут ка себи (свак уз своју бригу);
Као да читамо са земаљског стола
Још недовршену о животу књигу.
Из њених редова расту драч и трње.
И оштре игле њезина су слова.
Сваки ред почиње црним, затим црње
Говори киша цинка и олова.
На следећој страни борба нагло суста.
Па, потом, поче јачим пламом.
На крају свега, ко на рубу самом,
Ни крикнут не смемо. Затварамо уста.
Свако на свом листу пише опоруке.
И тражи у њима тајну што је скрита.
Године, затим, затворе нас нагло
Ко књигу коју нико не дочита…
А дубоко негде све тајне су пале,
И оне би могле нешто рећи сутра.
Оне нас зажаре, осветле и тавне,
Оне су нас сасвим сажегле изнутра.